Aktuelne medijske politike u Srbiji, kao i u čitavom našem regionu, doprinose zaoštravanju društvenih odnosa i polarizaciji društva više nego ikada u poslednjih nekoliko decenija. Njihova potpuna komercijalizacija i lokalna verzija partijske privatizacije svode najdostupnije medijske kuće (elektronske i štampane) na glasila jedne političke opcije ili, još preciznije, jedne vladajuće grupe i njene političke agende. Ta agenda je globalno prepoznatljiva – privatizacija, svodjenje države na servis vladajuće političke neoliberalne nomenklature i gušenje svake mogućnosti korišćenja i proširivanje javne sfere koja može učiniti vidljivim i čujnim bilo kakav kritički glas.

U tom kontekstu, tradicionalni mediji koji su još uvek dominantni u Srbiji stavljeni su pod kontrolu tako da se u njima ukloni svaka kritika ili mogućnost propitivanja upravljanja društvom i usmeravanja njegovog daljeg razvoja. Nekada ugledne, uticajne i, u pojedinim slučajevima, razgranate redakcije kulture ovim procesima su ili ukinute ili svedene na neutralno izveštavanje o popularnim kulturnim dogadjajima koji imaju PR službe. Time se vesti o kulturi dominantno svode na prenošenje saopštenja organizatora, dok je debata i suočavanja mišljenja, ozbiljnih analiza i kritike u mainstream medijima sve manje i manje. To je i očekivani razvoj s obzirom na činjenicu da na tim medijima nestaju novinari koji sistematično i dugotrajno prate oblast kulture, kao i promenljive uslove u kojima se ona proizvodi, te stručno artikulišu i probleme sa kojima se savremena kultura suočava.

Poslednji primeri odstranjivanja novinara koji su dugo i profesionalno pratili polje kulture u medijima navode nas na pitanja:

Kako tumačiti ove trendove?

Šta su posledice ukidanja dostupnosti kritičke kulture kroz medije najširem mogućem auditorijumu i šta je alternativa?

Šta činimo suočeni sa banalizacijom i spektakularizacijom polja kulture kroz medije?

Zašto kulturna javnost ostaje nema na ove promene?

Koji su dometi internet medija kao glavnih medijatora kulturnih sadržaja, i posebno, alternativne kulture?

Kako PR zamenjuje govor o umetnosti i kulturi?

Koje su mogućnosti preostale novinarima koji su na različite, direktne i indirektne, načine izbačeni iz medija da nastave svoj rad?

Učestvuju:
Nada Petronijević (donedavna novinarka Studija B)
Nebojša Bradić (glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS)
Ljubica Krminac (2. program Radio Beograda)
Vukašin Obradović (NUNS)
Vesna Milosavljević (SEEcult)
Svetlana Đolović (Radioaparat)
predstavnik Ministarstva kulture i informisanja

Moderacija:
Marijana Cvetković (Asocijacija NKSS)